UZROCI KRIZE I PREDLOZI
ZA REVITALIZACIJU SRPSKE KOŠARKE
(SEMINARSKI RAD IZ OLIMPIJSKOG OBRAZOVANJA)
Usmerenje: košarka
Student: Žerajić Mirko
PREDGOVOR
Pregledajući spisak tema, odnosno, problema koje bi u okviru seminarskih radova studenti mogli da obrađuju shvatio sam jednu veoma važnu i ohrabrujuću činjenicu:
Postoje ljudi, akademski obrazovani, direktno ili indirektno, u manjem ili većem obimu angažovani u sportu, koji prepoznaju probleme i, što je još važnije, njihove uzroke, a siguran sam imaju i rešenja, ali, na žalost, danas izgleda nisu u poziciji da nešto bitnije promene.Da citiram našeg Nobelovca Ivu Andrića: "došlo je vreme kada pametni zaćute, budale progovore a fukara se obogati". Mislim da nas istorija uči da ne smemo da budemo indolentni i da ćutimo, da pustimo "da nas voda nosi". Naročito ne smeju da ćute i okreću glavu od problema misleći samo na svoje radno mesto i lično blagostanje, praveći tematske-alibi-neutralne emisije, oni koji rade na medijima, pišu ili vode sportske emisije i slove za upućene i stručne, kao i njihovi eminentni sagovornici. Politika nezameranja i sitni interesi u vrhu košarkaške organizacije su nas i doveli do ovde.
Mišljenja sam da mi možemo i moramo da utičemo na svet oko nas tako što ćemo da menjamo stvari u skladu sa svojim ubeđenjima svako u svom mikrosvetu, a to će, što nas je više, imati veći odjek i uticati na promenu sistema u celini na bolje. Možda ovo zvuči pomalo utopistički, ali nakon 35 godina aktivnog učešća u sportu ja i dalje ostajem nepopravljivi optimista. Ne želim da budem jalovi kritičar, koji kritikuje sve i svakog, kakvih je danas sve više, i zato ću u ovom radu ukazati na probleme koje vidim i, na neka od njih, ponuditi moguća rešenja.
Uvod
Košarkaška reprezentacija Srbije (Jugoslavije) osvojila je do sada 6 medalja na Olimpijskim igrama (u periodu od 1960. do 1996.), i samo jednom nije učestvovala zbog sankcija (Olimpijske igre 1992. u Barseloni). 1 zlatna, 4 srebrne i 1 bronzana medalja svrstavaju je u najuspešnije košarkaške reprezentacije, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.
Punih 20 godina (od 1976. do 1996.) reprezentacija se nije vratila u domovinu bez medalje. Stoga su zabrinjavajući rezultati ostvareni na poslednje 2 Olimpijade (6. mesto u Sidneju 2000. i 11. mesto u Atini 2004.). Kad se tome dodaju neuspesi na evropskim prvenstvima (6. mesto u Švedskoj i eliminacija u takmičenju po grupama na prvenstvu održanom u SCG ) koja predstavljaju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, odnosno Olimpijske igre, došli smo do toga da se reprezentacija Srbije posle više od 50 godina nije kvalifikovala na Olimpijske igre u Pekingu 2008. I ne samo to. Trebala bi da postoji realna zabrinutost i za predstojeće kvalifikacije iako je na kormilo reprezentacije došao naš istaknuti stručnjak Dušan-Duda Ivković. Neke stvari se ne menjaju preko noći i ne postoji čarobni štapić kojim će neko mahnuti i okrenuti stvari. Ne kaže naš narod tek-tako "jedan dan navika a pet dana odvika", a problem u našoj košarci, koji je kompleksne prirode i koji se poklopio sa problemima i previranjima u našem političkom životu, odnosu nas prema svetu i svetu prema nama, traje bar 8 godina ( uslovno, jer ne želim da se vraćam previše daleko). Dok ne shvatimo da je pred nama težak i trnovit put, pun odricanja, uspona i padova-nećemo imati uspeha. Niko nam neće pokloniti mesto koje smo u svetu košarke imali a koje već (pre)dugo zauzimaju drugi.
Tema ovog seminarskog rada je analiza uzroka krize srpske košarke i predlozi za izlazak iz nje. Iako, kao autor, nisam obavio detaljnija istraživanja, a van aktuelnih košarkaških zbivanja sam bio poslednjih pet godina, ipak smatram da mi savest i dugogodišnje bavljenje, i prilično studiozno izučavanje ovog sporta (30-ogodišnje igračko i 12-ogodišnje trenersko iskustvo, što u zemlji što u inostranstvu i dva puta apsolvent na VTŠ-odsek košarka), daje pravo da iznesem svoje stavove.
Uzroci krize srpske košarke
Postoje direktni-jasno vidljivi problemi u našem, doskora, najtrofejnijem sportu. Obzirom da "riba smrdi od glave a čisti se od repa", po ovom principu i mi pokušavamo da rešimo nagomilane probleme ne shvatajući ih ili, bolje rečeno, bežeći od suštine problema. Bavimo se posledicama a ne uzrocima, a baš na te uzroke ću ukazati u ovom radu. Politikom međusobnog ne mešanja u interesne sfere i miroljubive koegzistencije, zasnovane na takvim principima, sportski radnici se drže svojih pozicija i rotiraju, kao uostalom i političari na političkoj sceni, a šta od toga ima sport ili država, ili oboje, to čini se nije mnogo važno. O narodu, naravno, niko i ne misli. I onda menjamo selektore, igrače, njihove zamenike, fizioterapeute, psihoterapeute...sve i svakog samo ne one koje treba promeniti. Sportski funkcioneri verovatno nemaju lošu nameru ali, čvrsto držeći se za fotelju, sputavaju druge koji bi možda bili efikasniji i rešavali problem po problem do potpune sanacije. Produžavaju agoniju. Treba napraviti radikalni rez i smeniti sve one koji ne mogu da:
Novi-stari selektor Dušan Ivković je potpuno svestan problema i to se vidi iz izjave-intervjua koju je dao za štampu nakon objavljivanja šireg spiska reprezentativaca, a čiji manji deo ću ovde iskoristiti:
"Reprezentacija Srbije kreće u novi, nadamo se bolji život bez poslednjeg kapitena reprezentacije SCG Igora Rakočevića. Izostavljanje beka Taukeramike jedino je veće iznenađenje na spisku selektora Dušana Ivkovića, dok se očekivalo da iz raznih okolnosti budu izostavljeni NBA asovi Predrag Stojaković, Marko Jarić i Vladimir Radmanović. Moguće je da se na pripremama neće naći ni centar Golden stejta Kosta Perović, jer generalni menadžer "ratnika" Kris Malin insistira da Srbin učestvuje na Letnjoj ligi i pored nedavnog obećanja trenera Dona Nelsona Ivkoviću da neće biti problema.
- Naš osnovni kratkoročni cilj je plasman na EP u Poljskoj, a dugoročni - rezultat na OI u Londonu. Moraćemo ne da vratimo, već da stvorimo kult reprezentacije, da se igrači dostojno bore za svoj narod. Možda će spisak kod nekoga izazvati sumnju, ali će ovo biti kvalitetan tim i verujem u njega. Nemamo više superstarove u Evropi, osim Igora Rakočevića, ali ne bih izdvajao Rakočevićev izostanak sa spiska u odnosu na Jarića ili Stojakovića. Nisam imao vremena da razgovaram sa Igorom, a kroz reprezentaciju želim da stvorim nove asove. Ne želim da razmišljam o tome ko će da otkaže, ko je povređen, već pravimo nacionalnu selekciju od početka, iako ovo nije podmlađivanje tima - objasnio je Ivković." Politički lepo odmerena i oblikovana izjava. Ko razume-shvatiće.
Bivši fudbalski selektor Ilija Petković, poznat po svom "britkom jeziku", je u intervjuu "Večernjim novostima", u junu ove godine, dao interesantne izjave:
"Srbi su uvek bili talentovani za grupne sportove. Nemoguće je da su odjednom izgubili i gene i tu "žicu".Tu ne mislim samo na fudbal, nego i na košarku..."
O patriotizmu: "To je ono što me plaši. Ljudi, mi se stidimo da kažemo da smo Srbi. Nema više Jugoslavije, bila-prošla, mi samo iz ove naše majčice Srbije moramo da crpimo talentovanu decu. I da ih učimo da ne igraju samo za pare, one dođu kada vrediš, da igraju i za Srbiju. Pogledajte Hrvate, pričalo se posle raspada da su "poludeli" i da će ih euforija proći. Ali, ne prolazi, oni još sa većim žarom igraju za Hrvatsku i to se vidi na svakoj utakmici, na svakom mestu. I dan-danas su "napaljeni". A mi? Zašto bežimo od sebe? Neko će reći da sam patetičan, ali ja se tako osećam. I tvrdim, rezultati bi bili bolji, bez obzira na kvalitet, kada bi naši fudbaleri u svaku utakmicu ulazili sa verom i željom da reprezentuju svoju zemlju. Samim tim, naravno, i sebe."
I naš poznati rukometni stručnjak Zoran Tuta Živković, koji je sa reprezentacijom osvojio dva olimpijska zlata (Minhen 1972. i Los Andjeles 1984.) nije zadovoljan stanjem u srpskom rukometu. Sve ovo nedvosmisleno ukazuje na to da je kriza društva glavni uzročnik velike krize našeg sporta. Tačno je da se zemlja smanjila, a samim tim i resursi, ali pad rezultata nije smeo da bude ovako drastičan. Ni u jednom sportu.
Na pitanje novinara "Večernjih novosti" Kako gledate na situaciju u našem rukometu?
g-din Živković je odgovorio: "Improvizacija nije nikome donela sreću. Naša liga je katastrofalna. Ukoliko želimo da zaustavimo trend odlazaka golobradih mladića u inostranstvo, moraćemo mnogo toga da promenimo. Uveo bih profesionalnu ligu od 10 do 12 klubova gde bi sve moralo da funkcioniše na najvišem nivou. Kao primer mogu da nam posluže najjače lige, kao što su nemačka, španska, francuska. Treba da obezbedimo korektne uslove onim najtalentovanijim igračima. Oni moraju da redovno dobijaju solidna finansijska sredstva, ali im istovremeno treba zabraniti da najmanje do 24. godine života idu u inostranstvo".
Ovakav odgovor bi bez problema mogao da se primeni i za košarku, i da se njime opiše kvalitet naše domaće košarkaške lige.
Vidimo da problem nije mali. I nije vezan samo za košarku. Cilj selektora košarkaške reprezentacije Srbije postavljen na distancu od 4 godine nedvosmisleno ukazuje na to. Ne govore D. Ivković i njegov fudbalski kolega I.Petković tek onako o stvaranju kulta reprezentacije i problemu pristupa igri, ponašanju sportista...ali problem je izuzetno dubok i jako teško ćemo ga rešiti. Treba povratiti ponos a to je, nakon godina posrtanja i zemlje i sporta, anatemisanja u svetu i stavljanja u ropsko-poklonički odnos priznaćete-izuzetno teško. Godinama i decenijama učeni smo da smo ponosan, ratnički, pravdoljubiv i nepobedivo uporan narod, koji je u svim situacijama bio na pravoj, pravednoj i pobedničkoj strani. Nosioci pobeda humanih i slobodarskih snaga sveta. Od kosovske bitke do kraja II svetskog rata, pa i dalje preko Pokreta nesvrstanih zemalja...Bili smo cenjeni i uvažavani i na istoku i na zapadu. Sami sebi, a ponekad i drugima, smo krojili kapu i bili nepokolebljivo svoji na svome. Naravno da se to osećalo u svim sferama života pa i u sportu. I onda smo, očajnom politikom i neprilagođavanjem svetskim tokovima i kretanjima, suludom i teško objašnjivom ambicijom, sve obezvredili i zamrljali i stigli do toga da sa nama ni jedan narod iz bivše Jugoslavije ne želi da živi. Mi smo jedini narod na svetu, čini mi se i u istoriji čovečanstva, koji je samostalnost i državu dobio tako što su ga svi napustili i otišli svojim putem. Usput smo još, kao, i ratovali sa manje-više svima njima i, u nedostatku prave strategije, vizije i misije za naš narod u regionu, izgubili.Taj gubitnički mentalitet se uvukao u narod i udružen sa nedostatkom materijalnih sredstava, korupcijom, tranzicijom koja je u suštini prvobitna akumulacija kapitala tipa "ne pitaj me za prvi milion" i padom/srozavanjem etičkih normi doveo i do kolapsa u našem sportu. Došli smo u krajnje nenormalnu situaciju da nas nakon svih problema i "Oluja", osećajući podršku svetskih sila, npr. R.Hrvatska tuži Tribunalu u Hagu za genocid koji smo napravili u Hrvatskoj krajem prošlog veka (?!?!?) I sad se mi branimo i pravdamo, ubeđujemo gluve i slepe za istinu šta je istina - Totalni nonsens! Jedna bezobrazno apsurdna situacija. I naravno to se odražava na sve društvene tokove, pa i na sport.
Ne bih voleo da ovaj rad previše "krene" u političke vode i stoga ću se fokusirati na "čisto sportske teme", ako danas tako nešto uopšte postoji i može samostalno da egzistira. Na neke naizgled male stvari. Ali moramo se podsetiti da su velike stvari sačinjene od mnoštva malih stvari. Kao što se i igrači po kvalitetu razlikuju u nijansama izvođenja osnovnih tehničko-taktičkih zadataka.U "sitnicama".
Zakon o sportu
"Odličan primer zalaganja političara u sportu. Dugogodišnje odugovlačenje donošenja ovog zakona govori da je na našoj političkoj sceni sport nebitan (osim kad se treba slikati sa nekim uspešnim sportistom koji je ostvario vrhunski rezultat) ili da nema takvih mozgova u našoj zemlji koji bi mogli da sastave isti (što je malo verovatno obzirom da postoji predlog za isti). Postoji i opcija da zakon ne bi odgovarao mešetarima u sportu. Dalji komentar je suvišan. Zakon o sportu je neophodan kako bi se vratio interes da se ulaže u njega, te je bilo kakav izgovor neprihvatljiv." (iz rada " Uzroci krize srpske košarke" kolege D.Savića, br.indexa 596/04, koji je moj istomišljenik u gotovo svim stvarima vezanim za ovaj problem)
Kod nas se znanje izbegava kao koncept jer znanje postavlja pravila i standarde. I zla namera, po ovom pitanju, je više nego očigledna. Jasno mi je da u jednoj hermetički zatvorenoj situaciji, ne daj bože nikad više, zemlji, gde ništa nije određeno i propisano, i ništa nije sveto ni sigurno, može da se "lovi u mutnom" ali mi nije jasno kome to može dugoročno da odgovara.
"Kratkoročna razmišljanja u svim sferama društva dovela su do toga da i menadžeri rade isključivo u korist svog profita bez osvrta na to šta će biti sa košarkom kao izvorom tog profita u budućnosti. Iskoristivši uspehe reprezentacije u vidu reklame, veliki broj kvalitetnih igrača (odškolovanih u starom sistemu) i haotično stanje u zemlji za pranje novca sumnjivih biznismena kroz košarku, obogatili su se u kratkom vremenskom periodu. Omadjijani novcem forsiraju igrače i trenere koje smatraju podobnim, a to ne znači košarkaški i kao ličnosti kvalitetne, već poslušne, politički podobne, sinove bogataša koji će im uzvratiti uslugu itd., što predstavlja odabir igrača da budu najbolji, a ne najboljih da budu odabrani, a posledica je pad kvaliteta." (kolega D.Savić br.indexa 596/04)
Zakon o sportu može mnogo da pomogne razvoju sporta u našoj zemlji (motivaciona poreska politika, PIO, zaštita igrača i trenera, stručni kadar sa odgovarajućim kvalifikacijama...) i sa njegovim donošenjem ne treba odugovlačiti.
Starosna granica kao ograničenje pri stvaranju tima
Onog trenutka kada smo uveli i počeli da primenjujemo ovo pravilo krenuo je sunovrat naše košarke. Ova ideja je prihvaćena i zaživela u cilju da se omogući mladim igračima da dobiju što više minuta u igri. To je svakako potrebno, ali u tu svrhu služe
pionirske, kadetske, juniorske i lige mladih (do 21 godine). U seniorskim ligama treba da igraju najbolji i uz njih poneki mladi supertalenat. To je obrazac koji je godinama održavao našu košarku u svetskom vrhu. Supertalentu nisu potrebni manje talentovani vršnjaci, već iskusni igrači uz koje može dalje da napreduje i stekne medjunarodnu reputaciju i pobednički mentalitet. Mora da nauči da se "bori za svoje mesto pod suncem" a ne da mu to mesto servira nekakvo pravilo. Sigurnost da će igrati za prvi tim kada dođe njegovo vreme sigurno ga neće motivisati da radi više i bolje. A pare nisu i ne treba da budu najjači motiv.
Ovo pravilo je svakako jedino odgovaralo menadžerima usled veće količine mladih igrača sa seniorskim stažom, koje je lakše prodati i kojima je lakše manipulisati. Ne smemo zaboraviti ni onaj pad morala o kome sam govorio, i roditelje kojima njihova manje ili više talentovana deca treba da reše sve ono što sami, iz ovih ili onih razloga, do sada nisu uspeli.
Znamo da u Ia ligi ne postoji ograničenje ali u ostalim ligama mogu se registrovati/licencirati, u jednoj sezoni, samo 4 igrača starija od 24 godine. Na taj način došli smo u situaciju da od jedne dobre selekcije-generacije, koja hronološki puni 24 godine, možemo da ostavimo samo četiri igrača a ostalim igračima, koji tek treba da dožive zenit, i koji će možda u 28-oj biti odlični igrači, praktično je onemogućeno pravo na rad u sopstvenoj zemlji. U Evropi već uveliko funkcioniše Bosmanovo pravilo a mi naše igrače šikaniramo u sopstvenoj zemlji.
To je najočiglednije u manjim mestima (B.N.Selo, Inđija, St.Pazova...) gde na utakmici u gledalištu sedi 50-tak navijača od kojih bi se mogao sastaviti tim duplo kvalitetniji od oba na terenu. Momke iz tih sredina smo nakon prelaska starosne granice iz sportske hale praktično oterali u kafanu. Čudi me da toliko očigledna stvar nije registrovana ranije, da nije bilo reakcija i polemika, i imam utisak da ovakav previd sportskih radnika nije slučajan.
Odlazak iz zemlje
Osim ako je u pitanju studiranje i igranje uz studiranje, uveo bih zabranu odlazaka igrača mlađih od 21 godine u inostrane klubove. Možda čak i do 24. godine. Prilikom odlaska u ugovoru bi morala da stoji klauzula da novi klub neće praviti nikakvih problema igraču ako bude pozvan u Nacionalni tim i odluči da se odazove pozivu. Tako ne bi imali problema oko dolazaka igrača na periodične skupove i provere forme/uigravanja, i razbili dileme oko privrženosti reprezentativnom dresu. Znali na koga možemo računati a na koga ne.
Ugovori u mlađim kategorijama
Zabranio bih "vezivanje" dece ugovorima za klubove, škole košarke i menadžere pre punoletstva. Klub bi morao da ponudi juniorima na koje računa, nakon isteka juniorskog staža, prvi ugovor na tri godine, a ostali juniori bi bili slobodni da odaberu sredinu-novi klub u kome će moći da se usavršavaju i razvijaju, bez obeštećenja i problema oko prelaska.
Stručni kadar
Potrebno je napraviti bazu podataka svih radnika u sportskim klubovima i podacima o kvalifikacijama za odgovarajuće radno mesto. Time bi izbegli da nestručni i nekvalifikovani ljudi rade ozbiljne poslove kao što su funkcije sportskog direktora, tim menadžera i ne bi moglo da se desi da npr. ginekolog bude sportski lekar u muškoj fudbalskoj ekipi. Nekada ekstra igrači i tehničari, uspešni sportisti i ljudi, često nemaju menadžerskih gena, osećaja i, pre svega, znanja za organizaciju rada kluba. Njihove prethodne uspehe i zasluge bi trebalo "uzeti za plus" a ne kao osnovni parametar pri selekciji kadrova. Njima bi, recimo, trebalo omogućiti doškolovavanje i (pre)kvalifikaciju za određeno radno mesto.
Potrebna je maksimalna saradnja KSS-a i Ministarstva obrazovanja oko poboljšanja uslova rada i kvaliteta rada u trenerskim školama. Interesantno je da je pojava specijalizovanih trenerskih škola dovela do povećanja kvantiteta ali, na žalost, ne i kvaliteta trenera. Ne osvrćući se na nivo odgovornosti, svaki student, profesor, član upravnog odbora škole... trebalo bi da se trudi da održi nivo kvaliteta kao obrazac uspeha inače će diplome biti obezvređene, vreme protraćeno a sport u još većem problemu. Greška nije u samim školama. Transformacija školstva, koja bi trebala da popravi trenutno stanje, kako se trenutno radi, je neozbiljna, prebrza, kruta i izgleda mi kao dirigovana selekcija. Ministarstvo prosvete je trebalo sve ove godine da kontroliše rad svih trenerskih škola i, na konto izveštaja operativaca sa terena, donosi predloge, naredbe, ukaze...u cilju poboljšanja rada visokoškolskih ustanova, a ne da kruto primenjuje bez razmišljanja preuzete zakone o školstvu EU i "seče kao na panju". Ne mora sve što se uveze da bude bolje od domaćeg. Znamo i da nije ali moda je čudo, a skorojevića i malograđana imamo za izvoz. Kada na to dodamo lobije stvari postaju jasnije.
U novonastaloj situaciji mnoge škole, pa i ova naša, imaju ozbiljan problem sa dobijanjem licence za rad bez obzira na kvalitet trenerskog kadra koji je proizvela. Zar je bitniji broj predavača po studentu od kvaliteta rada i rezultata? Postoji li modalitet da se to reši bez ukidanja škole i enormnog podizanja školarine? Imaju li Ministarstvo i njegove komisije odgovore i kada KSS izdaje licence samo diplomiranim trenerima sopstvene škole držeći na taj način monopol bez pokrića? Ovakvi postupci jasno ukazuju na problem lobiranja i lobija u srpskom sportu i društvu čiji je on sastavni, i trebao bi biti, najsvetliji deo. Ukazuju i na podobnost koja je i dalje glavni kriterijum za dobijanja beneficija. Ne samo u sportu nego, na žalost, u svim sferama života.
Sportski treneri
Sa decom moraju da rade najkvalitetniji, obrazovani sportski treneri. Izuzetni pedagozi i perfekcionisti jer greške koje se naprave u obuci u mlađim kategorijama veoma teško se mogu ispraviti kasnije. Pogotovo u uslovima gde imamo ograničavajuće faktore tipa "starosne granice 24", head hunting-a već u osnovnoj školi i preranog odlaska-prodaje inostranim klubovima zarad rešavanja akutnih kriza najbližeg okruženja. Lličnost te dece ne stigne da se formira a još ako je falila i kvalitetna obuka, uslovi za problem, nezadovoljstvo, apatiju i depresiju budućeg sportiste su zagarantovani. Ili će sve ličiti na bajku a onda će junak te bajke, poznati reprezentativac-internacionalac, u dresu sa državnim grbom, koji na žalost ne shvata šta je to i izgleda da mu obeležja koja nosi malo znače, u maniru najgoreg uličara pet minuta da psuje, vređa i omalovažava sudije i njihove porodice pred milionskim auditorijumom. Da nas blamira pred celim svetom i šalje iskrivljenu sliku o nama u taj isti iskrivljeni svet, koji će nam je sa nesumnjivom nasladom, kao bumerang, vratiti i održati lekciju o kulturi i lepom ponašanju. Kućno i sportsko vaspitanje ovde je očigledno zatajilo, kao i žešća osuda javnosti i foruma, jer vidim da je ponovo pozvan u reprezentaciju. Ja ga nikada više ne bih pozvao u reprezentaciju, pa makar bio jedino rešenje, ali verovatno, zbog takvog stava, u ovom sistemu nikada i neću biti u toj poziciji.
Inteligentan čovek, koji poseduje znanje neophodno za trenerski rad, poštenje, harizmu, stav, ljubav prema deci..., neće se zarad gazdinog profita baviti lažima i obmanama roditelja i njihove dece, niti raditi išta što može dovesti do fizičkih ili psihičkih poremećaja kod dece. On mora da bude primer i da daje primer, i u svakom pogledu bude uzor igračima koje trenira.
Trenersku struku, osim upornih i principijelnih pojedinaca-trenera, mogu zaštititi samo viši državni i sportski organi i to što pre jer posledice lošeg rada sa decom su više nego očigledne i prevazilaze problem košarke i sporta.
Individualni rad- lični treneri
U drugim sportovima kao što je fitnes, atletska gimnastika, borilačkim sportovima... personalni-lični treneri su najnormalnija stvar već duže vreme. I pokazalo se da taj koncept daje dobre rezultate. U našoj košarci to nije uzelo maha i često viđam manje ili više afirmisane igrače kako, naročito u postsezoni (maj-jun-jul) u teretani treniraju, nadam se, po nekom programu. Bez nadzora trenera!?! I svi rade manje-više iste vežbe i manje-više istim redosledom, i uvek mi se nametne pitanje zar su svi oni isti i istog metabolizma, imaju slabije razvijene iste mišićne grupe, pate od istih povreda....??? Vidljivo je, svakom ko hoće da vidi, da antropološki i morfološki nisu isti, čak ni po godinama starosti, i da ne treba da treniraju na isti način.
Praćenje razvoja i usmeravanje-korekcije sportiste kao specifične jedinke najbolje mogu da odrade stručni, profesionalni, personalni treneri. Ovde ne mislim samo na način treninga i optimiziranje rada nego i na psihičku pripremu, ishranu, oporavak u međufazama i planiranje termina za obavezan godišnji odmor. Na ovaj način minimizirali bi mogućnost povredjivanja, pretreniranost, premor, zasićenje...a sportista bi bio psihofizički pripremljen za davanje maksimalnog doprinosa rezultatu tima.
Škole košarke
Ukidanjem SOFK-e ukinuli smo i većinu malih amaterskih klubova. Veoma brzo smo zaboravili (mi inače patimo od brze i efikasne kolektivne amnezije, što se najbolje vidi na izborima) da su nam ti klubovi dali sijaset prvoligaških igrača, pa i reprezentativaca. Nekada je na Novom beogradu bilo 14 košarkaških ekipa a njihov kvalitet se najbolje mogao videti na KUP-u kada su i mnoge prvoligaške ekipe nerado odlazile "na noge" klubovima Mesnih zajednica, na njihove male, grbave, betonske terene. Ovde se ne radi o nostalgiji autora nego o poražavajućoj činjenici da tih klubova nema. Tada, a to je bilo pre 20-tak godina, školske sale, koje su naši roditelji izgradili od svojih doprinosa, a i mi smo nešto malo doprineli tome, su bile otvorene za lokalni klub, u njima su radile sportske sekcije, koje se nisu plaćale, a danas profesori štrajkuju zbog malih plata, deset godina imaju skraćene časove pa deci nude instant znanja, deca plaćaju privatne časove da bi išta naučila i sportske škole i školice da bi išta trenirala.
Te škole košarke ili odbojke, fudbala...su zamenile lokalne klubove ali rezultati, što se tiče igračkog kadra, nisu sjajni. Ima ih dosta, a premalo kvalitetnog kadra u njima. Vlasnicima mnogih škola odgovaraju isključivo jeftini treneri, "da-da poslušnici", sa osobinama koje ni slučajno ne mogu ukazati da će sportsko vaspitanje budućih "štićenika" biti za primer i ponos našeg društva. U prethodnom tekstu sam naveo izuzetno ilustrativan primer Darka Miličića.
Puno je ljudi koji drže treninge a premalo je trenera.
Omasovljenje košarke
Po meni, ovo je glavni ključ rešenja problema koji danas imamo u košarci. Ali da bi ovo uradili na pravi način potrebno je angažovanje svih struktura naše društvene zajednice. Ne deklarativna podrška i "šepurenje" po medijima zarad lične promocije i lakih i efektnih političkih poena, nego prava i studiozna akcija sprovedena od svih nadležnih institucija u saradnji sa Univerzitetom. Ispraviti sve, da se izrazim u duhu svog sporta, "greške u koracima" o kojima sam do sada govorio.
1. Sportska obdaništa
Već duže vreme razmišljam o sistemu koji je izuzetno dobro funkcionisao u Istočnoj Nemačkoj. U radu sa najmlađima imali su selekcione sportske centre i deca su radila po univerzalnom programu i to: - Od 3.-5. godine plivanje
U 9-oj godini su počinjala sa specijalizacijom za određeni sport, prema stručnoj proceni njihovih dotadašnjih trenera.
2. Školska takmičenja
Ovde ću objediniti takmičenja osnovnih i srednjih škola obzirom da, osim kvaliteta starije školske dece i zbog toga i kvalitetnijeg takmičenja, ona moraju biti organizovana na isti način. I imaju potpuno istu važnost. Takmičenja bi bila organizovana po gradovima, pobednici bi učestvovali na regionalnom takmičenju, a pobednici regiona na finalnom saveznom turniru. Ovo bi trebalo marketinški i medijski ispratiti. U tom delu kasnimo za svetom bez ikakvog valjanog razloga. Postoji problem, koji nije lako rešiti, a on je vezan za veličine skoro svih školskih sala za fizičko vaspitanje. Nije mi jasno da skoro ni jedna škola na Novom Beogradu, koji je širok i prostran, i "ravan kao tepsija", nema sportsku salu odgovarajućih dimenzija i sa prostorom za bar 100 gledalaca. Projektanti su u ovom segmentu totalno podbacili. Mnogo je atraktivnije igrati pred publikom, svojim vršnjacima, nego u praznoj i maloj sali u kojoj često ni teren nema propisane dimenzije. Neke škole i sada imaju mogućnost jeftine adaptacije sportske sale samo treba da se razmisli i shvati koji su efekti proširenja i uradi što je potrebno. Sve može da se završi u toku letnjeg raspusta.
Šta se desilo sa sportskim, a i ostalim, sekcijama u školama? O tome bi trebalo da razmišljaju Ministarstvo obrazovanja, Ministarstvo omladine i sporta...O načinu kako rešiti problem koji postoji poslednjih 20 godina a koji nikome nije bitan. Osim deci.
Profesori fizičkog vaspitanja bi morali da vode u svojoj školi bar dve sportske sekcije a pomagali bi im npr. treneri sportske grane-studenti trenerskih škola, kojima bi to bila obavezna praksa i koji bi vodili dnevnik rada i predavali ga na uvid, svom profesoru na VTŠ, nakon svakog takmičarskog ciklusa.
3. Univerzitetska takmičenja
U Americi NCAA je popularan skoro kao NBA i razlika je samo u broju gledalaca, tačnije veličini sala za igranje, obzirom da su one u oba slučaja skoro uvek pune. Kod nas je sve to na jednom mnogo nižem nivou i, naravno, i interesovanje je manje.
Studentsku ligu igraju manje afirmisani igrači iz nižerazrednih ekipa pa je logično da je i kvalitat slabiji. Na ovogodišnjoj završnici studentskog košarkaškog prvenstva Beogradskog Univerziteta (jun-Ada Ciganlija) nije bilo ni jednog prvoligaškog igrača. Nadam se da bar neki od njih studiraju.
Reprezentacija BU će od 21.-26-og jula u Novom Sadu predstavljati Srbiju na Evropskom Univerzitetskom prvenstvu i nisam siguran da to ljudi znaju. Niti imam utisak da KSS smatra da je ovo takmičenje mnogo bitno. Zato je i logično da nema interesovanja i odziva prvoligaških igrača kada ih njihovi fakulteti pozovu da igraju. Poređenja radi, pre nešto manje od 20 godina, Sarajevski Univerzitet predstavljalo je 80% igrača K.K."Bosna", Skopski kombinacija igrača "MZT"-a i "Rabotničkog", Beogradski sve I b i I a-ligaški igrači...itd. Turniri su bili kvalitetni, kao i rivalitet na terenu i drugarstvo van terena. I nigde politike!
Princip organizovanja studentske lige je u redu samo bi grad morao da podrži celu stvar davanjem na korišćenje neke bolje sale, i da se to sve agresivnije i osmišljenije marketinški i medijski proprati.Takođe, neophodna je saradnja svih klubova i KSS-a i pronalaženje rešenja za termine odigravanja studentskih utakmica, koji ne narušavaju mikrocikluse u planiranju forme takmičarskih ekipa. Puno stvari rešilo bi i ukidanje famozne "starosne granice 24".
4. Međuopštinske lige
Ovo je nekada bilo izuzetno dobro takmičenje i bilo bi dobro ponovo organizovati takmičenja M.Z. ili opština. Setimo se takmičenja pod imenom "Tim moje ulice", "Zimske lige" u Žarkovu ili takmičenja ekipa novobeogradskih blokova u sali O.Š. Branko Radičević.
To je specijalno lako izvodljivo u Beogradu zbog velikog broja kvalitetnih otvorenih terena i koncentracije sportista, sudija i sportskih radnika i foruma. Makar par dana godišnje raspoređenih u nekoliko vikenda npr. povodom dana grada, početka leta na Adi ili nekim sličnim povodom. Povod je najmanje bitan. Bitna je akcija i njeni pozitivni rezultati. Takmičenje ne bi bilo skupo jer bi moglo da se igra na nekom otvorenom terenu a sudije bi odredila sudijska organizacija i to bi mlađim sudijama, bez mnogo iskustva, ujedno bila praksa i usavršavanje, uz jednog iskusnijeg arbitra i delegata.
Jadranska liga ( NLB liga )
Od samog starta i začetka ideje mišljenja su bila podeljena. K.K."Partizan" sa svojim čelnicima bio je striktno protiv uz obrazloženje da to ne donosi ništa dobro Srpskoj košarci. Međutim, ako me pamćenje ne vara, K.K."Crvena Zvezda", koja je bila jedva sedma u prvenstvu i, naravno, dobila poziv kao renomirani klub i veliko ime ex-YU košarke da učestvuje u ovom takmičenju i K.K."FMP", kome je ovo bila dobra prilika da afirmiše (čitaj: proda) svoje mlade igrače, su bili za NLB ligu. O uticaju Zvezdinog trenera g-dina Zmaga Sagadina ne bih pričao obzirom da je dovoljno bilo "baciti kosku" srpskim klubovima i funkcionerima u pravo vreme i postići efekat.
I dan-danas mišljenja su oprečna. Pojedini vide jačanje kvaliteta i bolje stasavanje mladih igrača putem učestvovanja u ligi koja obuhvata veću teritoriju, dok drugi vide katastrofu za nacionalni šampionat. Samo sada se situacija okrenula jer "Partizan" ima uspeha i liga mu odgovara, "C.Zvezda" nema rezultate i igru a "FMP" je rasprodao sve što se moglo prodati i misle da je vreme da se vrate u "svoje dvorište" ma koliko malo bilo. Rukovode se, ne bez osnova, logikom "bolje prvi u selu nego poslednji u gradu". A i forsirani nekvalitet treba da oseti pobednički mentalitet.
Vreme će pokazati ko je u pravu. I, kao i uvek kod nas, odmeravanje snaga ekonomsko-političkih lobija. U prilog zagovornicima jake nacionalne lige ide i veoma loše organizovan ovogodišnji final-four u Sloveniji. Na finalu je, iz raznoraznih razloga, bilo više predstavnika medija nego gledalaca.
Sudjenje
Loše sudjenje u mladjim kategorijama može dovesti do usvajanja pogrešnih tehničko-taktičkih elemenata koji se, jednom automatizovani, kasnije teško ispravljaju. Posledice mogu biti i gubitak motivacije igrača, ugrožavanje autoriteta trenera pa čak i poremećaj ličnosti.
U seniorskoj konkurenciji redje dolazi do pomenutih pojava mada nisu potpuno isključene, tim pre što su naše lige sastavljene mahom od mladjih igrača.
Treba obratiti pažnju na školovanje sudija, kontrolisati ih i forsirati najbolje a ne najposlušnije, i posebno obratiti pažnju na delegiranje, naročito u takmičenjima mlađih kategorija.
Zaključak
Treba povratiti ponos nacije a to je, nakon godina posrtanja i zemlje i sporta, anatemisanja u svetu i u trnutnoj političkoj situaciji, izuzetno teško. Ali ne treba odustajati!
Ako ovaj rad uspe da pokrene "stvar" i za pedalj, pa makar bio isključivo tema iščitavanja ili, još bolje, meta polemika, podsmeha i kritika, biću izuzetno zadovoljan i smatraću da sam bar malo doprineo "topljenju vrha ledenog brega" i početku procesa oživljavanja srpske košarke i njenom povratku na put slave, koji, siguran sam, ako budemo radili valjano, nećemo predugo tražiti.
U Beogradu 02.07.2008. Dipl.ing. i student S.A.Bgd.
Žerajić R. Mirko
Povezanost stila života sportista i njihovog takmičarskog uspeha
Studenti: Stanković Ivan 136/04 i Drobnjak Igor
Mentor: Prof. Aleksandar Raič
Umesto klasičnog sažetka celog rada,mi bismo hteli da iznesemo naše mišljenje o našem seminarskom radu,kao i o istrživačkom radu uopšte.
Kao prvo hoćemo da kažemo da smo svesni da ovaj naš seminarski ne može se smatrati pravim istraživačkim radom. Kako treba da izgleda pravi istraživački rad videli smo Web stranici vašeg sajta,te ovo što smo napravili smatramo pokušajem,odnosno ispravnije bi bilo reći vežbom.
U prvim danima t.j. kada smo započinjali ovu vežbu činilo nam se da nikada nećemo moći da uradimo,međutim kako smo se upoznavali sa materijom i kako su dani prolazili videli smo da nije baš toliko teško koliko smo se plašili na početku.
Uzećemo u obzir da se prvi put susrećemo sa ovim gradivom i da nam je trebalo mnogo vremena da usvojimo i razgraničimo pojmove i termine.Posle nekoliko dana kada smo dobili opštu sliku o metodima istraživanja,počelo je da nam bude zanimljivo i kako su dani odmicali bilo je sve zanimljivije.
Jedna stvar koju hoćemo da konstatujemo je da je istraživački posao dosta obiman,ali isto tako verujemo da se radom stvara rutina i da vremenom istraživču ta obimnost ne prestavlja teškoću.
Što se tiče nas samih,mi smo zahvalni što nam je metodologija otvorila nove vidike i da će za nas trenere metodi koje smo proučili biti od velike pomoći u trenerskom radu kod analize i obrade podataka. Tu bismo hteli da naglasimo i pohvalimo priručnik koji je od neprocenjive vrednosti i umetke u Exselu koji neverovatno brzo skraćuju postupak obrade.Sada iz ovog ugla ne mogu da zamislim obradu podatka bez računara i ovih programa,jer bi obrada bila jako spora i za proste analize kakve su naše trenerske.
Ostaje nam žal što nismo imali vremena da obredimo više varijabli i više testova kao što su Analiza varijanse,Analiza vremenskih serija i dr. Smatramo da smo dobili mnogo ovim predmetom,jer moderan pristup trniranja i praćenja,koji se odavno koristi na zapadu,je neophodan u današnje vreme,ako želimo da ostvarimo takmičarske uspehe.Osećamo obavezu da mi mladi treneri,kao i što nas uče u ovoj školi,moramo da unesemo novine i modernije shvatanja sporta u naš današnji,koji je na temeljima od pre pedesetak godina i koji se zasniva na empirijskim i intuicijskim metodama. Bez nauke i ozbiljne analize,istraživanja neće biti boljih dana u našem sportu.
Najvrednije saznanje je zapravo to da mi sa ovim predmetom i znanjem koje smo stekli imamo veliki broj mogućnosti da pomognemo sebi u daljem trenerskom radui da je znanje praktično i lako primenjljivo u praksi,što daje posebnu vrednost.
Uzroci krize srpske košarke
Student: Dušan Savić
broj indeksa: 596/04
Predgovor
Košarkaška reprezentacija Srbije (Jugoslavije) osvojila je 6 medalja na Olimpijskim igrama u periodu od 1960. do 1996., a samo jedanput nije učestvovala zbog sankcija (Olimpijske igre 1992. u Barseloni). 1 zlatna, 4 srebrne i 1 bronzana medalja svrstavaju je u najuspešnije košarkaške reprezentacije, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.
Punih 20 godina (od 1976. do 1996.) reprezentacija se nije vratila u domovinu bez medalje. Stoga su zabrinjavajući rezultati ostvareni na poslednje 2 Olimpijade (6. mesto u Sidneju 2000. i 11 mesto u Atini 2004.). Kad se tome dodaju neuspesi na poslednja 2 evropska prvenstva (6. mesto u Švedskoj i eliminacija u takmičenju po grupama u Srbiji i Crnoj Gori) koja predstavljaju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, odnosno Olimpijske igre, postoji realna zabrinutost da se reprezentacija Srbije posle više od 50 godina ne kvalifikuje na Olimpijske igre 2008.
Koji su uzroci krize srpske košarke i da li je moguće vratiti joj stari sjaj tema je ovog seminarskog rada. Pošto autor nije obavio detaljnija istraživanja izneće svoje mišljenje zasnovano na 25-ogodišnjem košarkaškom iskustvu u okviru kojeg je odigrao i 10 profesionalnih sezona u zemlji i inostransvu
Politika u košarci
Posmatrati sport u sadašnjem svetskom poretku nezavisno od politike bilo bi nerealno, a propagiranje sporta kao nezavisne institucije možemo smatrati utopijom ili jeftinom propagandom. Snaga naroda kao glasačkog tela ogledala bi se u tome da se zanemare utopističke priče i da se ocenjuje rad političkih tela u skladu sa rezultatima rada.
Kvalitetan političar u sportu ne mora biti vrstan poznavalac konkretnog sporta, već mora da ima organizacione kvalitete i da bude vrstan poznavalac psihologije, kako u hijerarhijskom lancu ispod njega ne bi postojala slaba karika. On treba da shvati važnost kako amaterskog sporta u cilju poboljčanja mentalnog i fizičkog zdravlja nacije, tako i profesionalnog sporta koji postaje sve profitabilniji u svetu.
Ne sporeći trud i rodoljublje koje političari često ističu kao svoj jedini argument, sve veća sedenternost kod dece i ogroman pad kvaliteta u profitabilnim sportovima poput košarke jasno oslikavaju kvalitet njihovog rada.
Zakon o sportu
Odličan primer zalaganja političara u sportu. Dugogodišnje odugovlačenje donošenja ovog zakona govori da je na našoj političkoj sceni sport nebitan (osim kad se treba slikati sa nekim uspešnim sportistom koji je ostvario vrhunski rezultat) ili da nema takvih mozgova u našoj zemlji koji bi mogli da sastave isti (što je malo verovatno obzirom da postoji predlog za isti). Postoji i opcija da zakon ne bi odgovarao mešetarima u sportu. Dalji komentar je suvišan. Zakon o sportu je neophodan kako bi se vratio interes da se ulaže u njega, te je bilo kakav izgovor neprihvatljiv.
Pojava menadžera u košarci
Posrednika je u sportu, pa i u košarci, bilo i u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji, ali ne u vidu profesije kao što je to danas. Oni su imali svoj stalni posao, a putem košarke su mogli da ostvare dodatnu zaradu ili da ostvare neke druge beneficije.
Pretpostavilo se da će pojava profesionalnog menadžera olakšati i klubovima i igračima da nadju prava rešenja za svoju budućnost i da ne razmišljaju puno o vansportskim aktivnostima koje su za njih veoma važne (marketing, pravni saveti i usluge itd.).
Kratkoročna razmišljanja u svim sferama društva dovela su do toga da i menadžeri rade isključivo u korist svog profita bez osvrta na to šta će biti sa košarkom kao izvorom tog profita u budućnosti. Iskoristivši uspehe reprezentacije u vidu reklame, veliki broj kvalitetnih igrača (odškolovanih u starom sistemu) i haotično stanje u zemlji za pranje novca sumnjivih biznismena kroz košarku, obogatili su se u kratkom vremenskom periodu. Omadjijani novcem forsiraju igrače i trenere koje smatraju podobnim, a to ne znači košarkaški i kao ličnosti kvalitetne, već poslušne, politički podobne, sinove bogataša koji će im uzvratiti uslugu itd., što predstavlja odabir igrača da budu najbolji, a ne najboljih da budu odabrani, a posledica je pad kvaliteta.
Sudjenje
Sudjenje u košarci (sportu) mase povezuju sa pobedama ili porazima u pojedinim utakmicama, ne shvatajuci mnogo bitnije aspekte. Možda je nerealno očekivati od vatrenih navijača da imaju širinu i poglede dalekosežnije od trenutnog derbija, ali bi rukovodstva klubova u saradnji sa savezom trebalo da usklade stavove i naprave dugoročnije planove.
Loše sudjenje u mladjim kategorijama može dovesti do usvajanja pogrešnih tehničko-taktičkih elemenata koji se, jednom automatizovani, kasnije teško ispravljaju. Posledice mogu biti i gubitak motivacije igrača, ugrožavanje autoriteta trenera pa čak i poremećaj ličnosti.
U seniorskoj konkurenciji redje dolazi do pomenutih pojava (mada nije potpuno iskljucena, tim pre što su naše lige sastavljene mahom od mladjih igrača). Glavni negativni efekat lošeg sudjenja je smanjena zainteresovanost publike za sportska nadmetanja. Favorizovanje pojedinih timova publici uskraćuje neizvesnost ishoda, a ta neizvesnost scenarija sportu daje draž kojoj publika decenijama ne može da odoli. Vatreni navijači (koji su ipak u manjini) uvek će se naći na tribinama jer njihovi motivi nisu isključivo zabavno-sportskog karaktera. Pojedinci su profesionalci (primaju platu za za svoje usluge organizovanja navijača), dok ostatak nalazi satisfakciju u besplatnom alkoholu, putovanjima i vandalizmu, lečeći time frustracije iz života, a krijući se iza identiteta grupe.
Selekcija igrača i trenera
Selekcija igraca i trenera je veoma važna da bi se ostvarili vrhunski rezultati. Imajuci u vidu da je Srbija zemlja koja ima manje stanovnika nego SAD registrovanih košarkaša, lako je zaključiti da je pravilna selekcija trenera i igrača temelj uspeha. Obrasci ponašanja u našem društvu koji favorizuju lične ciljeve u odnosu na opšte dobro, kratkoročno u odnosu na dugoročno doveli su do zanemarivanja ovog pitanja pa čak i namerne opstrukcije. Primeri opstrukcije selekcije igraca i trenera prikazani su u sledeća tri poglavlja.
Starosna granica kao ograničenje pri stvaranju tima
Ideja je bila navodno da se omogući mladim igračima da što više minuta provode u igri. To je svakako potrebno, ali u tu svrhu služe pionirske, kadetske, juniorske i lige do 21 godine. U seniorskim ligama treba igraju najbolji i uz njih poneki mladi supertalenat. To je obrazac koji je godinama održavao našu košarku u svetskom vrhu. Supertalentu nisu potrebni manje talentovani vršnjaci, već iskusni igrači uz koje može dalje da napreduje i stekne medjunarodnu reputaciju i pobednički mentalitet.
Ovo pravilo je svakako jedino odgovaralo menadžerima usled veće količine mladih igrača sa seniorskim stažom koje je lakše prodati i kojima je lakše manipulisati (detaljnije opisano u poglavlju Pojava menadzera u košarci).
Kad se ovome doda da se igračima starijim od 24 (26) godine (osim u Ia ligi gde ne postoji ograničenje, u ostalim ligama 3-4 igrača preko starosne granice mogu da budu licencirani), koji tek treba da dožive zenit, onemogućava pravo na rad u sopstvenoj zemlji, stiče se utisak da ovakav previd nije mogao da se desi slučajno.
Trenerske škole
Interesantno je da je pojava specijalizovanih trenerskih škola dovela do povećanja kvantiteta trenera na uštrb kvaliteta. Najvecu odgovornost za takvo stanje ipak ne treba pripisati samim školama. Dovoljno je da samo jednoj trenerskoj školi bude dozvoljeno da proklamuje niske kriterijume ne bi li privolela što više studenata da upišu i naravno skupo plate školarinu, pa da sve ostale škole moraju da se spuste na njihov nivo ili da zatvore istu usled gubitaka. Stoga bi odgovorne trebalo tražiti u Ministarstvu sporta i prosvete, Olimpijskom komitetu te samim Sportskim savezima kao institucijama koje nisu samofinansirajuće i od kojih se očekuje da na pravi način vode politiku u sportu kako bi naša košarka i sport uopšte nastavili sa dobrim rezultatima na svetskim takmičenjima. Njihov zadatak, između ostalog, mora biti kontrola kvaliteta rada trenerskih škola i ujednačavanje kriterijuma istih.
Ne osvrćući se na nivo odgovornosti, ipak bi svaki student, profesor, član upravnog odbora škole... trebalo da se trudi da održi nivo kvaliteta kao obrazac uspeha inače će diplome biti obezvređene jer neće doneti rezultate, a vreme protraćeno.
Novonastala situacija u kojoj su se našle mnoge škole (ukidanje licenci za rad) samo je još jedan u nizu neozbiljnih poteza ministarstva prosvete. Transformacija školstva se ne može obaviti preko noći, posebno ako su školama zadati nemogući uslovi, a nikakva pomoć. Tokom svih ovih godina, trebalo je isterati komisije iz kancelarija na teren, gde bi ukazivali školama na nedostatke, usmeravajući ih postepeno ka cilju, a ne ka ukidanju. Gde su bile komisije i ministarstva kada je Košarkaški savez izdavao licence samo diplomiranim trenerima sopstvene škole držeći monopol bez pokrića. Ovakvi postupci jasno ukazuju da je u Srbiji, na žalost, podobnost i dalje glavni kriterijum dobijanja bilo kakve dozvole u sportu i izvan njega.
Uzdizanje individualne svesti vremenom će dovesti do uzdizanja kolektivne svesti kako kod sportskih radnika tako i kod svih gradjana naše zemlje na koje sportisti, naročito kad su mladi u pitanju, imaju veliki uticaj. Potezi rukovodećih kadrova pokazuju i dokazuju da visok stepen obrazovanja nije bezuslovno u korelaciji sa nivoom individualne svesti. Kako školstvo i zdravstvo ne može da čeka jer od njih zavisi mentalno i telesno zdravlje nacije, veliki bi korak bio da se dozvoli ljudima koji umeju i vole da postave smernice školstvu, zdravstvu i sportu kako bi svoj deci Srbije, pa i njihovoj, dugoročno gledano bilo bolje.
Škole košarke
Previše ih je, a premalo kvalitetnog kadra u njima. Vlasnicima mnogih škola odgovaraju isključivo jeftini treneri, sa osobinama koje se mogu naći u priručnicima za ulične prodavce, a ne osobinama trenera koje se mogu naći u literaturi poznatih psihologa.
Inteligentan čovek, koji poseduje znanje neophodno za trenerski rad, poštenje, harizmu, stav, ljubav prema deci..., neće se zarad gazdinog profita baviti lažima i obmanama roditelja i njihove dece, niti raditi išta što može dovesti do fizičkih ili psihičkih poremećaja kod dece.
Trenersku struku mogu zaštititi samo viši državni i sportski organi (kao što je rečeno i za trenerske škole) i to što pre jer posledice lošeg rada sa decom prevazilaze problem košarke i sporta.
Jadranska liga ( NLB liga )
Mišljenja su oprečna. Pojedini vide jačanje kvaliteta i bolje stasavanje mladih igrača putem učestvovanja u ligi koja obuhvata veću teritoriju, dok drugi vide katastrofu za nacionalni šampionat. Vreme će pokazati ko je u pravu. Evidentna je neravnomerna raspodela profita, jer su klubovi iz Srbije godinama najjači u ligi, a procenti idu u prilog hrvatskim i slovenačkim klubovima i biznismenima, što dovodi do zaključka da im Srbija poboljšava kvalitet puneći ujedno i džepove parama.
Šta dalje
Evidentno je da su problemi u košarci i sportu uopšte usko povezani sa situacijom u društvu. Nedostatak materijalnih sredstava neophodnih za obezbedjivanje adekvatnih uslova za napredak sportista kao i srozane etičke norme, dovele su do negativnih pojava izloženih u ovom seminarskom radu.
Jačanje individualne, a posledično i kolektivne svesti, svakako bi moglo da vrati košarku na stari nivo, ali i unapredi društvo u celini. Tome svakako treba težiti, ali treba biti strpljiv jer je to dugotrajan proces.
Košarka, kao jedan od naših najtrofejnijih i najmasovnijih sportova, može imati značajnu ulogu u formiranju obrazaca ponašanja, može biti vodilja mladim ljudima učeći ih pravim vrednostima. Svojom masovnošću može poboljšati zdravstveno stanje i radnu sposobnost ljudi, a velikim manifestacijama da im vrati osmehe na lica. Na taj nacin bi košarka kao i uvek do sada, bila nekoliko koraka ispred vremena, izbegavajuci da se utopi u sivilo društva što je slučaj poslednjih godina.
U tu svrhu nije dovoljno imati vrhunske trenere kao što su Ivković, Obradović, Pešić, Maljković, Lučić ..., već vizionare kakvi su bili Aleksandar Nikolić, Bora Stanković i Nebojša Popović. Oni su pored ličnog materijalnog stanja razmišljali o razvoju mladih igrača i trenera, razvoju košarke u celini, očuvanju imidža u svetskim košarkaškim krugovima itd. Takvih ljudi svakako ima. Nadajmo se da u Srbiji ima i dovoljno ljubavi da se prevazidje zloba i hedonizam kao lajt motiv, te da im se dozvoli da vrate košarku put uspeha.
